(1) Соларне ћелије монокристалног силикона: соларне ћелије монокристалног силицијума имају фотоелектричну конверзију од око 17%, достижући до 24% - највећу међу свим типовима соларних ћелија. Међутим, њихови високи трошкови производње спречили су широко распрострањено, масовно усвајање. Обично обложене каљеним стаклом и водоотпорном смолом, ове ћелије су робусне и издржљиве; већина произвођача нуди 25-годишњу гаранцију квалитета.
Флексибилни монокристални соларни модули: Ови савитљиви модули - познати и као флексибилни модули - могу бити закривљени, са угловима савијања до 30 степени. Соларни модули (или соларни панели) служе као основна компонента система за производњу соларне енергије.
(2) Поликристалне силицијумске соларне ћелије: Процес производње поликристалних силицијумских соларних ћелија је сличан оном код монокристалних ћелија, али је њихова ефикасност фотоелектричне конверзије знатно нижа – отприлике 15%. Што се тиче трошкова, они су јефтинији од монокристалних ћелија; материјали су лакши за производњу, потрошња енергије током производње је мања, а укупни трошкови производње су смањени, што доводи до њиховог широког развоја. Међутим, поликристалне силицијумске соларне ћелије имају краћи век трајања од монокристалних. Што се тиче односа цене и перформанси, монокристалне силицијумске соларне ћелије и даље имају малу предност.
(3) Соларне ћелије аморфног силицијума: Соларне ћелије аморфног силицијума су тип танкослојне соларне ћелије која се појавила 1976. Њихов начин производње се у потпуности разликује од монокристалних и поликристалних ћелија; процес је у великој мери поједностављен, захтева минималан материјал силикона и мање енергије. Њихова примарна предност је способност производње електричне енергије чак иу условима слабог осветљења. Међутим, главни недостатак је њихова релативно ниска ефикасност фотоелектричне конверзије – са међународном најмодернијом на око 10% – и недостатак стабилности, пошто ефикасност конверзије опада током времена.

